Шта се то десило са данашњом децом

Шта се то десило са данашњом децом, клинцима које рађа, подиже и васпитава моја генерација и људи мало старији од мене?

Неко ће сад рећи – причаш глупости, свака генерација увек мисли како су неки нови клинци на странпутици и не разуме динамику њиховог понашања, али овога пута чини ми се да није то у питању. Јер никада раније нисмо имали генерацију омладине која се родила са интернетом, телефонима, таблетима и компјутерима у рукама. А та чињеница мења све.

То су деца ушушкана и заштићена иза екрана. Деца која нису навикла да мисле у оквирима реалног света, већ да резонују на компјутерски начин по систему „труе/фалсе“ аналогије. То су деца која махом имају високу логичку интелигенцију, али страховито закржљалу емотивну и социјалну интелигенцију, што резултира тиме да ће неку оперативну радњу или активност закључивања да изведу брже него што ми можемо да трепнемо, али зато неће бити у стању да се носе са свакодневним обичним друштвено-емотивним проблемчићима, да држе главу изнад воде приликом интеракција са околином и буду довољно духовно освешћени да граде своју целокупну личност, а не само да унапређују своје логичке вештине.

Даље, ови нови клинци су махом игнорантни према свему што је по њиховим мерилима старо/измодело или део прошлости. Сад, били смо и ми у њиховим годинама донекле имуни на прошлост, али проблем је што је за ове данашње клинце далека прошлост чак и оно што се десило прошле године, а камоли пре десет година. Њихова реалност је вишеструко убрзана, они мере векове према појавама новог ајфона на тржиштима, деценије према појавама новог видеа њиховог омиљеног јутјубера, а године према изласку неког новог бесмисленог „челинџа“ на ТикТоку.

Све мора да буде инстант, брзо, кратко, ултра динамично и шарено, шокантно, да би им држало пажњу. Гледам то и по мојим музичким студентима, чак одличним студентима. Пустим им неки крајње занимљив, духовит, изузетно урађен музички видео. Гледам да буде кратак, не дужи од 2 минута, јер знам да им је стрпљење кратко. Они се искрено одушеве првих 10 секунди и након тога већ видим да почињу да гледају унаоколо, зевају и губе пажњу, иако је видео константно одличан од почетка до краја. Не могу ни та 2 минута нечег динамичног што се тиче њихове струке поштено да издрже. Како ли би тек сутра издржали нешто дуго и мучно што не подносе, а морају да изгурају. Вероватно никако. А немање те вештине је јако опасно.
Данашњи клинци не конзумирају садржаје, већ их жваћу па испљуну, да би што пре могли да то исто ураде са другим, трећим, петим, стотим. Скроловање и скроловање и бесомучно скроловање је њихов модус операнди. Никако да се зауставе на нечему, да се посвете мало дуже нечему, да уживају у нечему.

Мозгови им се испирају разним бесмисленим врстама друштвеног активизма. Систем их ложи да спашавају оне којима то у суштини није потребно (бар не на тај начин), дижу своје гласове за оно што заправо њих на крају искоришћава, а све то им поспешује такозвани виртуе-сигналинг, односно јавно доказивање да су они забога много друштвено одговорни, социјално позорни, спремни да мењају овај свет набоље. А нису ни свесни да су само генерација заблуделих извршитеља системских програма у којој нема ни трунке искреног бунта, револуције, опресије против система. Они су заправо пајаци система и његови највернији спроводиоци.

Трансхуманизам је парадигма младих генерација јер је спајање живог организма са машином њихов природни хабитат у каквом су одрасли. Руке су им већ срасле са мобилним телефонима, зашто им сутра исти не би били уграђени у мозак или испод коже. Кладим се да би већина њих то са одушевљењем пристала.

Јер емоција је „so last year“, дух је „so last year“, признају само оно што је ултра-практично, само оно што могу да пипну или виде својим очима. Испуштају да виде и осете цео један свет надчулности, осећања, етеричности, људскости у оном најхуманијем, најсофистициранијем смислу.

Јер све мере кроз А) Паре Б ) Брзину доступности Ц) Практичну употребну примену

Баш као програм компјутера или машина.

Књиге су досадне, али је зато подкаст супер (а у њему се најчешће открива топла вода која пише у књигама, само прежвакана и упрошћена да клинцима не буде досадна). Уметност је досадна ако није девијантна, шокантна и дисхармонична. Љубав је досадна ако не прати трендове изгледа, моде, понашања и естетике какве диктирају Инстаграм и ТикТок вредности, а махом се своди само на атрактивну спољашњост и страст. Све им је „кринџ“, све им је „блам“, на све преврћу очима. У моје време се за то добијала шамарчина преко носа. Данас се добија милион субскрајбера и исто толико лајкова.

Речју, данашњи клинци се понашају као једно огромно размажено, дигитално племе којем је дата велика моћ одлучивања у сопственим животима (она моћ која је од стране институција и закона одузета њиховим родитељима приликом васпитавања) и ти клинци сада реоткривају свет који је одавно већ откривен, реупознају животне законитости које већ постоје, али тако што изигноришу историју, традицију, прошлост и свестко знање о нечему (јер то је све досадно и „со ласт yеар“) само да би се томе истом осушевљавали док им на ту тему прича неки приучени јутјубер или неки њихов подкаст херој.

Враћамо се полако у еру „причам ти приче поред ватре“, док истовремено ћошак даље имаш ултимативну библиотеку знања коју игноришеш јер је „досадна“. Ови клинци су прва фаза у репрограмирању људске свести и деградацији људскости у андроиде. Куда то даље води, не знам, али мислим ни у шта добро.

Аутор: Димитрије Васиљевић